Josip Pejakovic – “Kako bolan nema Bosne”
Jer, kako bolan nema Bosne a Neretva huči? Kako bolan nema Bosne a Miljacka teče, kako bolan nema Bosne a Sana ide? Ti misliš da ona ne ide, ali sagni se hajvanu pogledaj – ide.
Ide Sana, ide Sava, ide Drina, ide Ukrina, ide Vrbas, ide Bosna, ide Lašva, ide Željeznica. Svi oni i one idu. A ti đećes? Nemaš kud.. Ide bolan i Lonjska, u njega utiče Ugar, tu riba ima. Tu si ti trebo ribe fatat, a ne moju kuću rušit. Ti si trebo otići na onu Unu zasjest sa komšijama i zapjevati “Ah meraka u večeri rane“, a ne se fatat granata i djecu po gradovima ubijati! Sram te bilo! Da imaš imalo duše koliko je nemaš, ti bi znao da dok god te rijeke teku – Bosne ima!
Joj kada te nako, jel za mali, jel za veliki nožni prst svežem kanapom, pa te pustim niz Vrbas, joj kako ću te popiti pivo moja i zapjevati kao što mi niko nikada zapjevo nije : Haj otkako je Banja Luka postala, aman aman postala, haj nije ljepša udovica ostala, aman aman ostala. Haj kao što je Džafer bega Kaduna, aman aman Kaduna, haj nju isprosi Sarajevski kadija, aman aman kadija.
Joj kada onako bosonog krenem u šeher, a sve me probada po tabanima, popnem se na šehitluke i kažem: Ama nije bolan samo tvoja, i moja je. Nije bolan samo Vaša, i naša je. I bit će ako Bog da!
